April 2003.
Suša je prestala. Prošle zime je napokon pao sneg, do kolena, i sada vec danima pada kiša. Reka Kabul ponovo tece. Njena prolecna bujica odnela je Titanik-grad. Sada na ulicama ima blata. Cipele šljapkaju. Kola se zagli-bljuju. Magarci natovareni jabukama sporo se vuku, kopita im razbacuju bljuzgavicu iz lokava. Ali niko se ne žali na blato, niko ne žali za Titanik-gradom. Potrebno nam je da Kabul opet zazeleni, govore ljudi.
juce je Lejla gledala svoju decu kako se igraju na pljusku, šljapkaju po barama u njihovom dvorištu, pod nebom boje olova. Gledala ih je s kuhinjskog prozora male dvosobne kuce koju iznajmljuju u Demazangu. U dvorištu rastu nar i lovor. Tarik je zakrpio zidove i napravio deci tobogan, ljuljašku, ogradio prostor za Zalmajevu novu kozu. Lejla je gledala kišu kako se sliva niz Zalmajevu obrijanu glavu -sam je to zatražio, da bude kao Tarik, koji sada rukovodi izgovaranjem Babalu molitvi. Kiša je spljoštila Azizinu dugacku kosu, pretvorila je u mokre pipke koji su prskali Zalmaja kada je mlatila glavom blizu njega. Zalmaju je skoro šest godina. Azizi je deset. Prošle nedelje su slavili njen rodendan, vodili je u bioskop "Park" gde se, napokon, Titanik slobodno prikazuje stanovnicima Kabula.
***
"Hajdemo, deco, zakasnicemo", vice Lejla, i pakuje hranu u kese.
Osam je ujutro. Lejla je ustala u pet. Kao i obicno, Aziza ju je probudila za jutarnji namaz. Molitve su, Lejla zna, Azizin nacin da zadrži Marijam, da joj Marijam još malo bude blizu, pre nego što vreme uradi svoje, pre nego što odnese Marijam iz bašte njenih uspomena kao korov išcupan iz korena. Posle namaza, Lejla se vratila u krevet i još je spavala kada je Tarik otišao iz kuce. Nejasno se seca da ju je poljubio u obraz. Tarik je našao posao u jednoj francuskoj NVO koja obezbeduje proteze žrtvama mina. Zalmaj juri za Azizom u kuhinju.
"jeste li spremili sveske, vas dvoje? Olovke? Udžbenike?" "Evo ih", kaže Aziza i diže ranac. Lejla ponovo primecuje kako mucanje polako nestaje. "Onda polazimo."
Lejla pušta decu iz kuce, zakljucava vrata. Izlaze u hladno jutro. Danas ne pada kiša.
Nebo je plavo i Lejla na horizontu ne vidi grudve oblaka. Držeci se za ruke, njih troje idu na autobusku stanicu. Ulice su vec pune ljudi, vrve od neprekidnog toka rikši, taksija, kamiona Ujedinjenih nacija, džipova ISAF-a. Trgovci pospanih ociju otkljucavaju rešetke navratima ducana. Prodavci sede iza brda žvakacih guma i kutija cigareta. Udovice su vec zauzele svoja mesta na uglovima, traže sitniš od prolaznika.
Lejli je cudno što je ponovo u Kabulu. Grad se promenio. Sada svakog dana vida ljude kako sade mlado drvece, krece stare kuce, nose cigle za nove. Kopaju slivnike i bunare. Na prozorima Lejla vidi cvece u praznim caurama starih mudžahedinskih raketa -raketno cvece, tako ga stanovnici Kabula zovu. Tarik je nedavno poveo Lejlu i decu u Baburov vrt, koji je obnovljen. Prvi put posle mnogo godina, Lejla cuje muziku na kabulskim ulicama, rebab i tablu, duutar, harmonijum i tambur, stare pesme Ahmeda Zahira. Lejla žali što mami i babi nisu živi da vide te promené. Ali kao i Džalilovo pismo, kajanje Kabula stiglo je prekasno.
Lejla i deca se taman spremaju da predu ulicu do autobuske stanice kada iznenada pored njih prolece crni džip sa zata-mnjenim staklima. Skrece u poslednjem trenutku i promašuje Lejlu za manje od pola metra. Prska vodu boje caja po decjim košuljama. Lejla cima decu nazad na plocnik, a srce joj se popelo u grlo. Džip brzo nastavlja niz ulicu, dvaput trubi, pa naglo skrece ulevo. Lejla stoji u mestu, pokušava da dode do daha, prsti joj cvrsto stežu decje ruke. To ubija Lejlu. Ubija je što je ratnim poglavicama dozvoljeno da se vrate u Kabul. Što ubice njenih roditelja žive u raskošnim kucama s ogradenim vrtovima, što su postavljeni za ministra ovoga i zamenika ministra onoga, što se drsko vozikaju u blistavim, blindiranim džipovima, kroz cetvrti koje su uništili. To je ubija.
Ali Lejla je odlucila da ne dozvoli ogorcenosti da je obogalji. Marijam to ne bi tako htela. Cemu?, pitala bi, s osmehom istovremeno nevinim i mudrim. Kakva vajda od toga, Lejla-džo? I tako se Lejla pomirila da ide dalje. Zbog sebe, zbog Tarika, zbog svoje dece. I zbog Marijam, koja i dalje pohodi Lejlu u snovima, koja je uvek samo dah ili dva daleko od njenih misli. Lejla ide dalje, jer na kraju, dobro zna, to je jedino što se može. Da se ide dalje, i da se nada. Zaman stoji na liniji za slobodna bacanja, kolena su mu savijena, tapka košarkašku loptu. Pokazuje grupi decaka u istovetnim majicama koji sede u polukrugu na terenu. Zaman primecuje Lejlu, stavlja loptu pod mišku i maše. Kaže nešto decacima, koji onda mašu i vicu: "Selam, moalim-sahib!" Lejla uzvraca mahanjem.
Igralište sirotišta sada ima niz mladih jabukovih stabala duž istocnog zida. Lejla namerava da posadi nekoliko i uz južni zid, cim ga obnove. Tu je i nova ljuljaška, novo vratilo i penjalica. Lejla ulazi.
I spoljašnjost i unutrašnjost sirotišta su okreceni. Tarik i Zaman su popravili krov na mnogim mestima gde je prokišnjavao, zamenili prozore, stavili tepihe u sobama gde se deca igraju i gde spavaju. Lejla je zimus kupila nekoliko kreveta za decje spavaonice, kao i jastuke, pravu vunenu cebad. Dala je da se ugrade furune za zimu. Anis, jedne kabulske novine, pre mesec dana objavile su clanak o obnovi sirotišta. I slikali su ih, Zamana, Tarika, Lejlu i jednog vaspitaca kako stoje u nizu iza dece.
Kada je Lejla videla clanak, pomislila je na svoje prijateljice iz detinjstva, Giti i Hasinu, na to kako je Hasina govorila: Pre nego što napunimo dvadesetu, Giti i ja cemo okotiti po cetvoro-petoro dece svaka. Ali ti, Lejla, ti ceš nama glupacama osvetlati obraz. Ti ceš biti neko. Znam da cu jednog dana uzeti novine i videti tvoje lice na naslovnoj strani. Fotografiju nisu objavili na naslovnoj strani, ali evo je, ipak, baš kao što je Hasina predvidela. Lejla skrece i ide istim onim hodnikom u kome su, pre dve godine, ona i Marijam predale Azizu Zamanu. Lejla i dalje pamti kako su morali da otrgnu Azizinu šaku s njene ruke. Seca se kako je trcala tim hodnikom, gušeci krik, dok ju je Marijam zvala, a Aziza prestravljeno vrištala. Zidovi hodnika sada su prekriveni plakatima s dinosaurusima, likovima iz crtaca, Budama iz Bamijana i crtežima koje su uradili sirocici. Mnogi crteži prikazuju tenkove kako gaze kolibe, ljude kako mašu kalašnjikovima, šatore u izbeglickim logorima, prizore iz džihada.
Lejla skrece za ugao i sada vidi decu kako cekaju pred ucionicom. Pozdravljaju je njihove marame, njihove obrijane glave s okruglim kapicama, njihova sitna, suva lica, lepota njihove skromnosti.
Pošto su ugledala Lejlu, deca joj pritrcavaju. Trce iz sve snage. Preplavljuju je. Sledi graja, piskavi pozdravi, prodorni glasovi, tapšanje, stezanje, vucenje, hvatanje, otimanje oko toga ko ce joj se popeti u narucje. Pružene rucice i molbe za pažnju. Neka deca je zovu majko. Lejla ih ne ispravlja. Lejli je jutros potrebno mnogo truda da smiri decu, da ih natera da stanu u red, da ih uvede u ucionicu. Tarik i Zaman su napravili ucionicu tako što su srušili zid izmedu dve susedne prostorije. Pod je i dalje veoma ispucao i nedostaju mnoge plocice. Privremeno su ga prekrili ceradom, ali je Tarik obecao da ce uskoro postaviti plocice i doneti tepih. Iznad vrata je zakucana pravougaona drvena tabla, koju je Zaman išmirglao i obojio u blistavo belo. Na njoj je, cetkicom, Zaman napisao cetiri stiha, njegov odgovor, zna Lejla, onima koji gundaju što obecana novcana pomoc Avganistanu nikako da stigne, što obnova ide presporo, što ima korupcije, što se talibani vec ponovo grupišu i što ce opet napasti, što ce svet ponovo zaboraviti na Avganistan. Stihovi su iz njegovog omiljenog Hafezovog gazela.
Jusuf ce opet se u Hanan vratiti, ne tuguj. Kolibe dul-bašte postace,
procvace, ne tuguj.
Ako li potop se digne, sve živo da pomori, Nuah ce rukom krmu voditi,
ne tuguj.
Lejla zastaje ispod table pa ulazi u ucionicu. Deca sedaju na mesta, otvaraju sveske,
pricaju. Aziza razgovara s devojcicom u susednoj klupi. Papirni avion u visokom luku
leti preko ucionice. Neko ga baca nazad.
"Otvorite persijske citanke, deco", kaže Lejla i spušta svoje knjige na sto.
Uz zvuk listanja mnogih strana, Lejla odlazi do prozora na kome nema zavesa. Kroz staklo vidi decake na igralištu, kako stoje u redu da vežbaju slobodna bacanja. Iznad njih, i iza planina, rada se jutarnje sunce. Obasjava metalni obruc za košarku, lance na ljuljaškama, zviždaljku oko Zamanovog vrata, njegove nove, citave naocare.
Lejla prislanja dlanove na toplo staklo. Sklapa oci. Pušta sunce da joj greje obraze, kapke, celo. Kada su se vratili u Kabul, Lejlu je mucilo što ne zna gde su talibani sahranili Marijam. Želela je da poseti Marijamin grob, da posedi malo s njom, ostavi neki cvet. Ali Lejli je sada jasno da to nije važno. Marijam nikada nije daleko. Ovde je, u ovim zidovima koje su okrecili, u drvecu koje su posadili, u cebadi-ma koja greju decu, u ovim jastucima, knjigama i olovkama. U decjem smehu. U stihovima koje Aziza recituje i molitvama koje šapuce kada se klanja ka zapadu. Ali uglavnom, Marijam je u Lejlinom srcu, gde sija blistavim zracima hiljadu sunaca. Lejla shvata da je neko zove po imenu. Okrece se, nagonski krivi glavu, malcice diže zdravo uho. To je Aziza.
"Mami? Dobro ti je?"
Ucionica se utišala. Deca je posmatraju. Lejla se sprema da odgovori, kada joj odjednom nestaje daha. Ruke joj lete dole. Pokrivaju mesto gde je, trenutak ranije, osetila kako nešto struji kroz nju. Ceka. Medutim, pokreta više nema.
"Mami?"
"Da, ljubavi." Lejla se osmehuje. "Dobro mi je. Da. Odlicno."
Dok odlazi za svoj sto, Lejla misli o igri smišljanja imena koju su sinoc za vecerom ponovo igrali. To je postao redovan obred, još otkako je Lejla saopštila vest Tariku i deci. Natežu se, svako odlucno zastupa svoj izbor. Tariku se dopada Muhamed. Zalmaj, koji je nedavno na videu gledao Supermena, niko ne može da shvati zašto jedan mali Avganistanac ne može da se zove Klark Aziza se žestoko bori za Amana. Lejli se dopada Omar. Ali igra se igra samo za muška imena. Jer ako bude žensko, Lejla joj je vec dala ime.
